11:40 AM
Svaki roditelj zna da odgoj dece nije nimalo lak. Osim što zahteva konstantni angažman, strpljenje i slušanje, roditelj i dete mogu da budu potpuno različitog karaktera i temperamenta što, naravno, može da uzrokujei svađe i nerazumevanje.
Većina, i to velika većina roditelja reći će da obožava svoje dete. U sekundi će da nabroji sve izvanredne stvari koje je postiglo u poslednjih mesec dana iako se radi o uobičajenom motoričkom ili emotivnom napretku deteta, pohvaliće njegovu energičnost, brbljivost i otvorenost, tako da na kraju razgovora ostaje utisak da se zaista radi o neobično naprednom detetu.
Ali, stvarnost ni izbliza nije tako ružičasta. Većina roditelja ponekad se zasiti svoje dece, poželi odmor, idu im na živce, ne znaju šta bi im u svađi odgovorili… Vrlo, vrlo retki se tako nešto usude da priznaju jer je u društvu tema ljubavi prema deci tabu ako nije bezuslovna i neupitna.
Zato su brojni roditelji svoja iskustva podelili anonimno na aplikaciji Whisper. Ima onih kojima se takva osećanja jave povremeno, ali uglavnom se radi o roditeljima od kojih su neki čak priznali da mrze svoju decu i da žale što su postali roditelji.
“Mrzim svoju ćerku. Toliko liči na mene da ne mogu da je podnesem. Ima dana kad bih je najradije dala nekome. Ima 7 godina.”
“Mrzim svoju decu. Znam da moram da ih volim, ali ne znam da ih kontrolišem. I mrzim to kod sebe. Nije da želim da ih kontrolišem, samo želim da poštuju mene i ono što imamo. Nisam uspela u tome.”
“Mrzim svoju decu. Bez obzira na to koliko ih učim i podučavam, oni nemaju mozak. Kad bih mogla da vratim vreme, nikad ne bih postala majka.”
“Znam da je to pogrešno, ali mrzim svog sina i svoju ćerku. Dajem im sve što žele, a oni su samo nezahvalni. Trebalo je da ih dam na usvajanje.”
“Užasno mi je da to priznam, ali mrzim svoju decu. Imam osećaj da su me zarobili u životu koji nikad nisam želela. Ne mogu da se setim kad sam poslednji put bila srećna.”
“Potajno mrzim svoju decu. Sve uništavaju i moje roditeljske sposobnosti ne valjaju. Nema dana kad ne popravljam nešto što su pokidali.”
“Većinu vremena potajno mrzim svoju decu. Ne donose mi ništa osim mučenja. Plaši me pomisao da bih mogla da pobednem i budem savršeno mirna s činjenicom da sam ih ostavila.”
“To niko ne zna, ali mrzim svoju decu i žalim svaki minut svakog dana kad sam odlučila da postanem majka. Ne mogu da dočekam da napune 18 godina da me i zakonski može biti baš briga.”
“Ponekad mi se čini da mrzim svoju decu. Verovatno zato što neverovatno liče na bivšeg muža i mučno mi je zbog toga.”
“Povremeno zaista mrzim svoju decu i volela bih da ih nikad nisam rodila. Priuštili su mi samo stres otkako su se rodili. Imam osećaj da sam užasna mama što se tako osećam.”
“Toliko sam iscrpljena da ponekad zaista mrzim svoju decu. Zbog njih sam dobila previše kilograma i zbog njih mi ispada kosa.”
“Stvarno mnogo toga zameram i mrzim svoju decu. Razmišljam o tome da ih pošaljem ocu da ih više nikad ne vidim. Mislim da nemaju pojma i ne cene to kako im je dobro.”
“Mrzim svoju decu. Uništili su mi vezu s njihovim ocem. Veza nam je bila sjajna pre nego što su oni došli.”
“Mrzim svoju decu. Nikad nigde ne idu i samo žele da se maze iako su već skroz odrasli.”
“Zaista mrzim svoju decu. Kad su nepodnošljivi, odem u svoju sobu, kroz zatvorena vrata ihoteram i strašne mi se misli motaju po glavi.”
0 comments:
Post a Comment